2
1936. godina: Rođena sam u ponedeljak pre podne posle Đurđevdana, na travi, iza kuće, pored bunara, na istom mestu gde i moja starija sestra Cana, dve godine ranije. Moji roditelji, otac Marko Mićić i majka Natalija iz Donjeg Dobrića, iz poznate porodice Ljube Martića, kasnije su dobili tri sina: Radosava 1938, Borisava 1940 – 1993. i Milana 1946. godine. Grobovi mojih dedova su prazni. Stoje spomenici. Opominju Zejtinlik i Plava grobnica.
Živeli smo u zadruzi sa baba Melenijom koja je nasledila dar svoje dugovečne majke Jelene da leči travama, koje sam joj ja sakupljala; sa čiča Stankom i strina Miljanom. Oni su imali četvoro dece: Vojislav 1935, Jovanka 1938, Miodrag 1940 – 1998. i Dragan 1943. U jednom trenutku nas je bilo četrnaestoro. Pored govornog jezika znali smo i znakovni. Govor očiju naročito.
Moji roditelji su često žalili što nisu imali sreće da idu dalje u školu. Otac je završio četiri razreda u školi na Brezjaku. Bio je najbolji đak. Uzeli su ga u sudnicu za pisara. Radio je kao službenik, i dvanaest godina biran za odbornika. Ostavio je zanimljive beleške, sa porukom «ne činite zlo, pomažite siromašne”. Majka se opismenila kroz tečaj i uz brata od strica, Dobrosava. Znala je sve ručne i poljske radove. Govorila je da nijedna travka ne raste uzalud. Volela je lepu odeću, red, rad, poeziju, igru, pesmu, istinu i pravdu, sunce i Svetoga Savu. Oboje su bili daroviti i radoznali. Rad je imao visoku cenu, ali i praznicima se poklanjala dužna pažnja. Vremenom naša sećanja na život u zajednici su narastala i grejala naša srca. MI je bila i ostala dominantna reč.
1941. godina: moj otac Marko je u Vojsci Kraljevine Jugoslavije. Počeo je rat. Dugo se nije znalo da li je živ. Zarobljen je i odveden u nemački logor (ostavio je beleške o potresnim prizorima). Stric Stanko učestvuje u oslobađanju Loznice. Slede bežanije, strah, kaznena ekspedicija. Hiljade slika zaustavljenih zauvek. Preko njiva uvek pobegnem kući.
I onda, petak 17. oktobra 1941. I sada vidim tanjir sa dve kriške sira koje je moja strina Miljana donela uz poruku da bežimo. Moja baba i ja sa korpom grožđa žurimo uz potok, preko brda na istok prema pećini zvanoj Grobuša, gde se sa mnogo sveta nalazila i naša porodica. Na zapadnoj strani gore kuće, sena. Vojska se spušta niz Terzića brdo, sve se plavi. Bombe padaju. Avioni kruže, izgubila sam se u nekoj šarovini. Sledeća slika, Grobuša reka teče mirno, trava se zeleni, stoka pase. Čuje se šapat «došli su do Jelića kuća, sve su pobili, zapalili». Bio je to najcrnji dan za Korenitu. Bemeovi vojnici su ispunili naređenje. Svedoci uvek prežive. Priče su strašne.