4

1948. godina: Upisujem se u prvi razred Realne gimnazije u Loznici.
Tuga u rastanku. Od oca dobijam naliv pero. U razredu sve devojčice, sve novo. Znam odgovore na pitanja, strah nestaje. Pamtim lica i glas profesora. Moja razredna Borislava Vušović deluje moćno, epski. Bela bluza od pikea sa američkom kragnom, suknja crna. Recituje: “O lijepa, o draga, o slatka slobodo.” Tišina.
Kako je lepo ići u školu, mislim! Ogledi o neuništivosti materije kod Sekule Kovačevića koji nas muči da sami sebi odredimo ocenu. Uvek otmena, ozbiljna profesorka istorije Zora Mihajlović, nasmejana Emilija, nežna, seda, uvek dobre volje gospođa Dara Krstić, kojoj redovno donosim nađene biljke za herbarijum. Tiha, krhka Ana Orban, predaje crtanje. Ornamenti, geometrijski, floralni. Izdvaja me ocenom i pohvalom.

Polagala se mala matura. Bila sam odličan đak, imala dobre drugarice. Hvatale smo beleške iz većine predmeta, sastajale se, usaglašavale tekst, učile, polagale temelj. U četvrtom razredu gimnazije crtamo i senčimo predmete mrtve prirode. Profesor Makarije Popadić pokazuje moje crteže učenicima drugih razreda, upućuje me u srednju umetničku školu u Novi Sad. Moji su međutim, smislili da je najbolje da idem u učiteljsku školu.

Smeštaj za stanovanje preskroman. Bez struje i vode. Peć bubnjara. U kući i okolini puno đaka. Mijo babe Gine i «Colj» varaju Petriju i petla, praćkom buše tanjir sa vodom. Uz melodiju pesme «Zvončići, zvončići, zvone ceo dan» Marica nas uči da igramo «trokiš» i priča o prvim iskustvima sa igranke.

Sa grupom đaka, rođaka iz mesta, subotom pešačimo iz Loznice kući i natrag nedeljom, po osam kilometara. Dva puta nas vode preko Tršića, znali smo sve prečice. Treći je valjevski put, najdalji, najsigurniji. Ponekad, sav u dronjcima iz šume na put iskoči Perutnjak, lutalica (kao iz pripovedaka Hari Martinsona). Mi u trk. I tako po danu, noći, kiši, snegu, uvek na oprezu četiri godine.

Školski letnji raspust, pun obaveza: čuvanje stada ovaca, krava često po ceo dan. Poljski radovi, kopanje, žetva, sakupljanje sena. Rado sam brala šumske jagode, lekovito bilje, radila ručne radove, šila, slikala, na reku išla, čuvala vinograd, knjige čitala. Imali smo biblioteku u Zadružnom domu. Oživeli junaci iz knjiga šetaju. U Smrkovcu, nadomak manastira Tronoše, izgubljeni, Nela Ravilson i Stanislav Tarkovski puštaju zmajeve. Dole pored reke Dafne i Kloe prepoznaju svoje nežnosti, ori se glas Borisa Godunova, živi «Čarobni breg».

Uzbuđenja su donosili praznici, slave i preslave: zimi Božićni praznici, vožnja sankama posle molitve i svečanog ručka, igre na snegu. Leti, mobe, iz njive u njivu kreće lepa povorka kopača, žetelaca: vidi se i čuje truba čika Stanoja trubača i Jevtića «fiolina»; vašari, nagrađuje nas decu čiča Stanko, upreže konje u fijaker. Tu su praporci i kićanke za ždrebe koje kaska. Dan obično sunčan i mi jezdimo. Diže se prašina. Ivanjski venci, petrovske lile - pokretne vatre u sumrak dokle pogled seže. Jurimo svak sa svojom lilom i vičemo «lila gori, žito rodi».

Hrane je bilo u izobilju. Sprema se leti na ognjištu, ispod sača. Kasnije u hlebnoj furuni, lepinje sa kajmakom i okrugli hlebovi. Sustizale su se sve vrste trešanja, jabuka, krušaka, bostana. Imali smo dve bašče i dva vinograda.
Ilindansko sunce, suvo seno. Zrela konoplja potopljena u vodu nagoveštava Veliku Gospojinu - početak nove školske godine i veliku radost.