15
POVRATAK AKVARELU, KOJI NISAM NI NAPUŠTALA
Godinama je moja pažnja usmerena prema filmu, muzici, važnim likovnim događajima: izložbe kineske umetnosti, dela Van Goga, Hamerova zbirka, skulpture Matije Vukovića, dela Petra Lubarde, Ksenije Divjak, Ljubice Sokić, Nadežde Petrović, Olge Jevrić i mnogih drugih iz sklale visokih vrednosti.
Otkrivati tajne moći znanja, ići širom otvorenih očiju, znači biti slobodan.
1995. godina: Čitam Svedenborga i Kjerkegora.
1996. godina: Ponovo čitam Hesea i Junga, Lao Cea i Konfučija. Posećujem izložbu «Akvareli naših slikara XX veka» u Narodnom muzeju. DONOSIM ODLUKU da se vratim akvarelu. Stečeno iskustvo, godinama demonstrirano znanje slikanja akvarel tehnikom, nekom novom svetlošću obasjano, kao moćna zapretena vatra, voda koja je otkrila izlaz, sve se ponovo steklo u ljubav i vreme neodložno 16. avgusta 1996. Sve mi u pomoć ide, koloristička, raskošna, blagotvorna jesen, Lao Ce u PUTU pomaže.
Godišnja doba rano upijena u zavičaju, obogaćena viđenjem drugih podneblja, predeli Srema, Mačve, Jadra, okolina Julinog brda sa pogledom na Košutnjak, Savu, Makiš i jug, sanjani motivi predstavljaju neiscrpan sadržaj sakupljene lepote koja podstiče želju, dugo pritešnjenu drugim oblicima rada, da se svom snagom izrazi u akvarelu. Radost moga stvaranja pomogle su reči pohvale Save Halugina, Koste Bogdanovića, Dragana Mileusnića, Marije Crnobori, koja mi u jednom razgovoru kaže «Znate, vaši akvareli liče na vas».
1997. godina: Za dan OŠ «Đorđe Krstić», u Galeriji u kojoj se odvijala živa izlagačka delatnost, priređujem prvu samostalnu izložbu, pod nazivom «Godišnja doba». Na panou krupnim slovima piše “Kad prirodu takne duša”, dok je svakom posetiocu ponuđeno srce cvetićima islikano, sa katrenom Duška Radovića: “Srce se nema da se ima, srce se ima da se da svima”. Sećam se, Branko Pleša je uzeo dva srca, i oba udenuo u kačket. Izložbu je otvorio Kosta Bogdanović. Među gostima su bile mnoge naše poznate ličnosti - nacionalne vrednosti, moji učenici, kolege, prijatelji, moji i moje dece. Ređaju se od tada izložbe u Zrenjaninu, Šapcu odakle je i krenula moja likovna staza, u Beogradu - Galerija '73, zatim u Sopotu, Aranđelovcu, Zlatiboru, Smederevu, Subotici, Loznici, Staroj kapetaniji u Zemunu, Požegi, Pančevu...
1999. godina: Zlatibor, Čigota
Na vest da će u Biblioteci u Čajetini, govoriti pesnik o pesniku, Hadži Dragan Todorović i Dragan Jovanović Danilov, obojica iz Požege, žurimo u susret kroz kišu i mrak. Svečana sala puna. Živost unose učenici. Traži se stolica više. Živu pesničku reč prekida nestanak struje. Sveće u skladu oba naslova «Nevidljiva kutija senki» i «Alkoholi juga» stvaraju mističnu sliku. Pesnički eho do danas putuje. U ponoć, pesnik Danilov bi rado pošao do Čigotine galerije da vidi moje akvarele. Izlizane gume automobila nisu pouzdane.
2001, avgust: Uzbuđenje raste. Očekujem pesnike iz Požege: Hadži Dragana Todorovića i Dragana Jovanovića Danilova. Stavljam plavi stolnjak. Čuva svežinu letnjem danu. Narandžasti je za zimu. Najduži zid pretvaram u Galeriju akvarela, likovna postavka Zorana Gavrića. Tri puta na dan zalivam ružine pupoljke (japanske). Otvaraju se, mirišu. Radujem se. Ruže se umorile od čekanja. Dani promenili boju. Miris u etar. Okrećem list do sledećeg uzbuđenja.
Radovala sam se svakom susretu, svakoj izgovorenoj, napisanoj i objavljenoj reči.
Vremenom, preko 30 tekstova razvrstanih i objedinjenih u celinu, objavljenih kao knjiga, čuvaće transformisanu energiju u misao, sliku i reč koja putuje, čije je polazište bila majka priroda i Sfingin odgovor Lakedemoncima: «Vocatus atque non vocatus Deus aderit» (Pozvan ili nepozvan Bog je prisutan).
<< prethodna | sledeća >>