16
GODINE DEVEDESETE DVADESETOG VEKA
Bole sve rane devedesetih godina.
1993. godina: Umire mi brat Borisav, inženjer saobraćaja.
1994: Umire mi majka Natalija.
Ponor, mega-inflacija, redovi za hleb i mleko, ulje, benzin. Nestanak struje, smrzavanje u soliterima. Ratovi, puna kuća izbeglica. Beznađe, odliv mozgova. Propast svih vrednosti: korupcija, kriminal, «devize-devize», poniženja, «strah i drhtanje». Kontejneri, prosjaci svuda. Živimo u kavezu.
1999, mart: Nisam se uplašila NATO bombi. Ne silazim u podrum. Neverica još traje. Sakupila sam sve delove svoje, gospodarim sobom.
Sa trinaestog sprata solitera na Julinom Brdu gledam i čujem svetleća tela u sukobu. Radio-amateri javljaju: avioni sa strašnim tovarom iz svih pravaca, višestruka paukova mreža. Eksplozije. Znam, vatra u stvaranju ima dvojnika u tami - vatru razaranja. «O, zemaljska sudbino čovjeka». Večita Njegoševa «Luča mikrokozma». Krik Gernike, Hirošime, upija sliku moje slutnje, «Kalvariju Srbije». Uzalud apel akademika Mihaila Đurića filozofima sveta da povežu uzrok i posledicu. Reči svoje značenje gube.
1999-2000: Uzalud vrišti Nioba, mladost Srbije, narod Srbije. Vlast ne vidi «PESNICU», ne čuje glass protesta ispred KORDONA. Rasklopila se zemlja. Niklo što nići mora i, eto OKTOBRA 2000. godine.
2001: Moj vredni otac Marko, u 89. godini se ulio u veliku REKU. Pogledom tražim nebesko OKO da mi duh osnaži.
2002: Intezivno slikam i izlažem.
2003: Moji akvareli putuju u Pariz, Brisel, London, u Ljubljanu, na Bled, na Sveti Stefan, u Nemačku, Kanadu, Kinu...
2004: Tragedija Kosova i Metohije. Spaljena Bogorodica Ljeviška, iz XIV veka.
2004.
<< prethodna